Крај споменика „Жене Шкотске“ испред Дома здравља у Врању, положени су венци и цвеће и одата почаст храбрим женама које су лечиле рањенике након Првог светског рата. О њиховом пожртвовању и хуманости, говорила је председница Скупштине Зорица Јовић.

“Окупили смо се данас да се још једном присетимо ужаса и патњи једног народа у рату и његовог васркрснућа у миру. Велики рат донео је нама, Србима, несрећу која је превазилазила трагедију Европе тога времена. Једна од трагедија која је задесила Србију је и изнуђено повлачење српске војске преко албанских гудура, познатије као „Албанска голгота“. У новембру 1915. године, на пут немоћи и безнађа, кренуло је око 400.000 војника и цивила. У страховитим условима, уморни, гладни и промрзли, живот је изгубило њих скоро 250.000. У Спомен костурници и Плавој гробници на острву Видо, сахрањено је још 10.000 напаћених душа.  Видо је врхунац наше трагедије, нашег страдања. Али и почетак нашег васкрснућа. Опорављена и реорганизована српска војска била је спремна за пробој Солунског фронта. Након застрашујућег продора, српске се заставе вијоре у Врању већ после 20 дана од пробоја. Непуне две недеље после ослобођења, у град долази и прва, страна, медицинска мисија, право са Солунског фронта. Била је то шеста јединица „Болница жене Шкотске“, односно јединица „Америка”.

Непосредно пре доласка јединице у Врање, као главни лекар, на чело „Америке“ долази млада др Изабел Емсли Хатон, која у својим мемоарима описује то време као „најзначајнији период живота у рату, а можда и у целом животу“. Врање је у том тренутку било без лекара. “Болница „Америка“ предвођена докторком Изабел Емсли Хатон стигла је, срдачно дочекана, у Врање 15. октобра. Беше се окупио силан свет, који их је засипао цвећем из врањских башти. А многи су са захвалношћу прилазили колима и целивали их”, пише др Вукашин Антић у својој књизи “Болница у Врању”.

Др Хатон је савремену, добро опремљену болницу организовала у врањској касарни, где су већ лечени и оперисани повратници са фронта. Затекла је застрашујуће слике, јер су лекари радили у катастрофалним условима. Након годину дана, тачније 16. октобра 1919. године, јединица “Америка” напустила је Врање. Убеђена да је Врању потребна стална болница, др Хатон је писала Комитету “Болница жена Шкотске” у Единбургу. Њена молба није услишена. Међутим, вољеном Врању оставила је комплетну болницу, са опремом, постељама, операционом салом, лабораторијом. Врању је остављено 50 постеља, али су и Врањска Бања, Владичин Хан и Сурдулица добили по 20.

Др Изабел Емсли Хатон, Агнес Ерл, Агнес Бенет, и остале докторке и медицинске сестре, које су преко пола света, из Аустралије и Новог Зеланда, свој смисао нашле међу српском војском и у Врању, представљају исконску племенитост људске душе. Благопочивши Патријарх Павле је рекао: “Није важно ко одакле потиче, већ у шта израсте”. Храбре припаднице “Болница жена Шкотске” превазишле су историјски тренутак јер су постале део нас. Зато Врање не заборавља. Уткане у историју града, заувек ће бити део наше прошлости, нашег наслеђа. Јер, “оно што чинимо у животу, одјекује у вечности”, истакла је у свом говору председница Скупштине Зорица Јовић.

Присутнима се обратио и в.д. директора Здравственог центра Врање, Никола Поповић. ,,Врањанци су припаднице шкотске мисије с правом сматрали чудотворкама, јер је у Србији у то време било мало, а у Врању и није било жена лекара, а камоли хирурга. Ове пре свега храбре и веома пожртвоване жене у народу познате као „мале сиве препелице“ су наш легат. Оставиле су нам у завештање људскост, несебично пожртвовање и љубав за људе, онда када је најтеже“, истакао је Поповић.

На споменик ,,Жене Шкотске“ венце и цвеће положили су председница Скупштине Зорица Јовић са сарадницима, командант 4. бригаде Копнене војске пуковник Грујица Вуковић са сарадницима, начелник Полицијске управе у Врању Саша Недељковић са сарадницима, заменик председника Градске општине Врањска Бања Марко Николић, заменик председника општине Младеновац Зоран Стевановић, в.д. директора ЗЦ Врање Никола Поповић са сарадницама, директорка Медицинске школе “Изабел Емсли Хатон” Гордана Јовановић са сарадницима и делегације Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије до 1918. године и СУБНОР-а.

У програму су учествовали хор Медицинске школе и ученица ове школе Теодора Тасић.