Простор Балкана, у самом срцу Старог континента, одувек jе био на мети осваjача, пре свега због свог положаjа, а потом и због природног богатства коjе jе представљало добру почетну базу за развоj jедног друштва. И баш у срцу тог истог Балкана рађала се и српска држава. Град Врање, на краjњем jугу српских териториjа, присjедињен jе Кнежевини Србиjи тек након ослобођења од Турака, тачниjе после Санстефанског споразума и Берлинског конгреса. Ипак, Врање се први пут помиње 1093. године у списима византиjске принцезе, Ане Комнине. И само на ватрометини и сталном судару различитих цивилизациjа и култура, до данашњих дана задржало jе броjне особености коjе су произашле из богатства разноликости оних коjи су бивствовали на овом простору. Оно по чему се Врањанци посебно издваjаjу jе стална потреба да се негуjу традициjа и дух старог Врања. Ту потребу исказао jе наjпре, сада већ наjпознатиjи Врањанац, Бора Станковић, верно осликаваjћи врањску чаршиjу у своjим делима, људе и догађаjе, муку и срећу. Тако се и данас у граду подно Пржара живо осећа жал за младос', за давно прошлим временима. У том и таквом миљеу где jе „нечиста крв'' омча око врата, а туга и бол су истовремено и храна и отров, у другоj половини 19. века родила се врањска градска песма. Мелодиjа, коjа своjим топлим, нежним и меланхоличним тоновима пева о стварним ликовима и догађаjима коjи су се збили у врањскоj чаршиjи, очувала се до данашњих дана.
И као таква, само две године након што jе Србиjа ратификовала Унескову Конвенциjу о очувању нематериjалног културног наслеђа, 2012. године, врањска градска песма, на основу одлука Националног комитета за нематериjално културно наслеђе, нашла се у Националном регистру нематериjалног културног наслеђа Републике Србиjе. Био jе то jош jедан подстрек за Врањанце да наставе да негуjу и преносе своj мелос на поколења, како би се врањска градска песма отргла од заборава. И управо захваљуjући врањскоj градскоj песми већ 2019. године УНЕСКО jе у оквиру манифестациjе обележавања Светског дана градова, 31. октобра, међу 66 градова света уврстио и Врање. УНЕСКО jе град Врање препознао по аутентичном музичком наслеђу и специфичном изразу.
Врањска градска песма настала jе у чаршиjи, из истинитих животних прича, а пева о конкретним местима, личностима и догађаjима у самом граду. Своjим, углавном сетним, тихим и мирним стиховима, описуjе живот, личности, обичаjе и љубави коjе су се рађале и нестаjале, док лаганим и спорим ритмовима буди наjдубља осећања. Такође, врањска градска песма jе специфична и препознатљива по господскоj и мирноj атмосфери у коjоj се пева, а спори ритмови представљаjу jош jедну њену посебност. Да би се врањска песма осетила на прави начин, веома jе важно како се изводи, да ли jе извођач доживљава и да ли jе осећа, jер се само тако слушаоцима веродостоjно може пренети порука коjу песма носи. Са своjим стиховима она представља и jасан увид не само у врањску градску културу, већ и у карактеристичан врањски диjалекат, амбиjент, архитектуру, као и традиционалну градску одећу, карактеристичну за Врање и околину у другоj половини 19. и почетком 20. века.
У Врању jе било неколико врсних посмопоjаца, међу коjима се издвоjила чувена Стана Аврамовић Караминга, коjа jе и аутор надалеко познате песме „Димитриjо, сине Митре'', коjа пева о трагичноj судбини jедне врањске породице. Певаjући врањске песме прославили су се Станиша Стошић и Василиjа Радоjчић, а данас их од заборава чуваjу Чеда Марковић, Бранимир Стошић Каце, Ивана Тасић, етно састав Извор из Врања, као и многи други коjи врањску песму осећаjу и са пуно поштовања и љубави певаjу. Осим песме „Димитриjо, сине Митре'' међу наjпознатиjим су и „Садила мома лоjзе са бело гроjзе”, „Магдо, мори, Магдо”, „Петлови поjев, Морава дзмни”, „Кажи Суто, кажи душо”, „Тоља амамџиjа”.
Врањска градска песма задужила jе Врањанце, не само тиме што jе проглашена за нематериjално културно благо и што се захваљуjући њоj Врање нашло на Унесковоj Мрежи креативних градова света, већ и што jе jош jедна потврда идентитета Врањанаца. А они су jоj се одужили наjпре 2019. године, покретањем манифестациjе под називом „Врањска градска песма'', а потом и обjављивањем монографиjе „Врањско музичко наслеђе'', у сарадњи са Заводом за проучавање културног развитка из Београда и републичким Министарством културе и информисања, уз ауторски печат етномузиколога Мариjе Витас. Мелос и естетика врањске градске песме потврдили су и већ опште познату карактеристику Врањанаца као мераклиjа, отвореног срца и добре душе, врсних домаћина коjи су увек спремни да и сваког госта дочекаjу и угосте онако како наjбоље знаjу: богатом трпезом и добром музиком. Искрено веруjемо да ће и генерациjе коjе долазе наставити да негуjу и чуваjу остављено нам културно наслеђе коjе нас jе и до сада обликовало и издвоjило од остатка земље.