Žiri za dodelu književne nagrade „Bora Stanković“ za 2011. godinu, koju dodeljuje Grad Vranje, u sastavu Tijana Spasić, Vesna Petric, Vladimir Arsenić, Rastislav Dinić i Mirjana Đurđević (predsednica), na završnom sastanku održanom 08. marta 2012. godine, konstatovao je da je u širem izboru razmatrano preko dvadeset romana, zbirki pripovedaka i dramskih tekstova iz prošlogodišnje prozne produkcije.
Glasanje je obavljeno u dva kruga, da bi konačnu odluku o pobedniku žiri doneo većinom glasova:
Povelju i novčani deo nagrade „Bora Stanković“ u iznosu od 300.000 dinara osvojio je Uglješa Šajtinac za roman „Sasvim skromni darovi“ u izdanju "Arhipelaga", glasovima Tijane Spasić, Vesne Petric i Rastislava Dinića.
Za dramski tekst Biljane Srbljanović “Nije smrt biciklo da ti ga ukradu” u izdanju Zavoda za udžbenike, glasali su Vladimir Arsenić i Mirjana Đurđević.
***
Roman Uglješe Šajtinca, "Sasvim skromni darovi", istakao se među ovogodišnjim naslovima jednostavnim i pročišćenim stilom, osmišljenom kompozicijom, te uspešno transformisanom epistolarnom formom. Na malom prostoru, autor uspeva da oblikuje upečatljive likove i razvije osnovnu temu: odnos dva brata – jednog u Americi, drugog u Srbiji – te njihovog odloženog odrastanja koje sa sobom donosi preispitivanja i upoređivanja. Pri tom se Amerika kod Šajtinca javlja kao jedan od mogućih prostora slobode u koji se mogu upisivati različita iskustva i asocijacije, uglavnom vezane za popularnu kulturu i rok muziku.
Pop-kulturne i uopšte kulturne reference ovde nisu tek ukras, već služe da naglase gusto isprepletene niti kulture i prijateljstva koje povezuju kako glavne, tako i sporedne likove, iscrtavajući konture povezanog i gostoprimljivog sveta. Šajtinac uspeva da ponudi jednu ubedljivu i nenaivnu, a opet optimističku sliku imigracije i života u globalnom selu, dijametralno suprotstavljenu onoj koja je do skora dominirala srpskom književnošću, i u kojoj je imigracija po pravilu prikazivana kao izglobljenost i osujećenost.
Poseban kvalitet Šajtinčeve proze predstavlja i vešto balansiranje između sentimentalnosti i ironije, kao i sposobnost da se zadrži kritičnost prema negativnim pojavama srpskog društva poput ksenofobije i nacionalizma, a da se pritom izbegne upadanje u stereotipe političke korektnosti. U Srbiji koja se sve sporije menja na bolje, nepretencioznost forme postaje i simbolički kredo, zalaganje za skroman život iz kvekerskih himni kao manifestaciju "hrabrosti koja je potrebna da se voli svet oko sebe".