Врањанац Југ Ђорђевић припада генерацији младих редитеља који се за релативно кратко време уздигао у сам врх позоришних стваралаца. Да је тако потврђују награде захваљујући којима је прошле године проглашен за најуспешнијег младог редитеља.

Југ Ђорђевић рођен је у Врању 1993. године, где је завршио основну и средњу школу. У другој години постаје стипендиста Америчког конзулата, те трећу годину средње школе завршава у Рочестеру, држави Њујорк. У том периоду похађа уметничку школу ,,School of the Arts” у истом граду. У јулу 2012. године уписује Факултет драмских уметности у Београду, одсек позоришна и радио режија у класи професора Николе Јевтића и Душана Петровића. У годинама студирања веома је активан, асистира бројним признатим редитељима, присутан је на великим и признатим фестивалима и учествује у реализацији значајних домаћих и иностраних пројеката. Дипломску представу ,,Каскадер”, аутора Страхиње Маџаревића, режирао је на јубиларном десетом ФИСТ-у (Фестивалу интернационалног студентског театра)у Београду.

Прву професионалну режију потписује у театру из којег је потекао, Позоришту „Бора Станковић“ у Врању. Реч је о тексту Тијане Грумић „Кеплер 452-б“. За исту представу Тијана и Југ поделили су „Специјалну награду за нову позоришну осећајност“ на фестивалу Јоаким Вујић у Новом Пазару. Иста представа нашла се у главној селекцији Стеријног позорја, 2018. године. Све након тога када је Југ Ђорђевић у питању је историја.

С обзиром да је одрастао у породици у којој се неговалa позоришна уметност није ни чудо што је његов животни позив везан за театар. И сам Југ сматра да је начин на који је одрастао у великој мери дефинисао и одабир његове професије. ,,Некако сам од кад знам за себе боравио у позоришту, а када то нисам радио онда бих правио позориште код куће. Тако да је одабир професије дошао ,,природним путем”, прича нам Југ Ђорђевић, тренутно један од најталентованијих младих редитеља у Србији. На питање зашто режија, а не глума, он каже: ,,Јако рано сам ,,рашчистио” са идејом да се бавим глумом, из једног једноставног разлога, а то је трема. Иако сам као клинац играо у позоришту, никада на сцени нисам био свој, увек је постојао неки грч, страх. Док ми је, са друге стране, иза кулиса било пријатно, одатле сам волео да гледам представе и све што се у позадини дешава. Тако да сам изабрао професију која је иза сцене јер ми је тамо пријатније’’. Прву професионалну режију поставио је управо у родном Врању, у театру из којег је поникао. Занимало нас је има ли ту случајности и шта га је определило за рад у Врању? ,,Определила ме је једна привилегована позиција да одрастам уз један ансамбл, па је некако позив да режирам своју прву професионалну режију баш у Врању био логичан след догађаја. Многе моје колеге немају ту могућност. Тешко је младим редитељима да дођу до своје прве професионалне режије и да се професионално успоставе. Ја сам некако искористио целу ту ситуацију све време имајући идеју у глави да ако не направим добру представу можда ме нико више неће звати нигде да режирам. То је ужасан притисак са којим се сви ми сусрећемо, сви ми који живимо од свог рада и радимо као фриленс уметници. Када је ,,Кеплер'' позван на неке националне фестивале, тада је почела моја каријера, јер су неки важни људи почели да обраћају пажњу и тако су уследили позиви да режирам у другим позориштима’’, наглашава Југ.

Од онда прошло је само пет година, а Југ Ђорђевић је у међувремену на сценама позоришта диљем земље поставио преко десет представа и освојио безмало двоструко више награда. Скоро да нема представа коју је режирао, а да се није окитила неком наградом. Ипак, ,,Успаванка за Алексију Рајичић'' један је од најнаграђиванијих позоришних комада током прошле сезоне. Између осталих овај комад проглашен је најбољом представом 68. Стеријиног позорја, а за његову режију, такође, добио је награду за најуспешнијег редитеља на 11. Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу. На питање да ли је могао да наслути овакав успех он каже: ,,Прилично је незахвално причати о личним успесима, барем мени. Али исто тако бих лагао када бих рекао да нисам прижељкивао успех, јер када се дајете нечему до краја некако се надате да ће тамо негде бити и неко признање, не нужно награда, већ да неко препозна ваш рад и стави вам до знања да сва изгарања, труд и одрицања нису узалудни. Награде дођу и прођу, али оно што је мени лично важно јесу конструктивна критика и препознавање колега до чијег мишљења ми је стало и чије позориште волим да гледам’’, истиче Југ. Он каже да су све ове награде утицале у приличној мери на његову афирмацију као редитеља у неком ширем позоришном простору, јер је после одређених награда добио позиве из Хрватске, Словеније, Македоније, Немачке да и тамо ствара.

Југ Ђорђевић је за релативно кратко време, од 2018. до данас, на сцену врањског театра поставио три представе. Сматра да то никако није случај, већ промишљање репертоара. ,,Све три представе радио сам са Тијаном Грумић те је и то нека врста преиспитивања. Поносан сам на то што су све три представе, иако са истим ансамблом, потпуно другачије у смислу поетике и израза. Радујем се свакој сарадњи са ансамблом из Врања, иако већ сада видим да ће због мојих обавеза следећа сарадња морати да сачека неколико година’’, наглашава Ђорђевић. Уверења је да је режија изузетно особена ствар те да не може успешно да се копира или имитира, односно да може да се копира нечији редитељски рукопис, али се то прво види, друго буде тужно кад схватите да је неко посегнуо за тим. Тако да нема узоре, али каже да постоје редитељи чије представе воли да гледа. Успех Југа Ђорђевића није прошао неопажено, напротив, присутан је у скоро свим медијима. На питање да ли му публицитет даје ветар у леђа да ради још више и још боље каже: ,,Волео бих да се позоришна режија још више афирмише у правцу нечега што није окошталост, елитизам и уметничарење. Тако да свој медијски простор покушавам да користим за то, јер верујем да ми ветар у леђа могу дати конструктивна критика професионалаца чије позориште ценим, све остало су ласкања која често пријају али суштински су за напредак јалова работа’’, истиче Ђорђевић.  На питање који су му планови за будућност одговара: ,,Покушати остати у овој професији и од тога пристојно живети у својој земљи, што је ево већ пет година озбиљан изазов’’.

Свим младим талентованим људима поручује да процене када је компромис здрава ствар а када не, и да уколико процене да не треба правити компромис да тако и буде. А његов рецепт за успех су: труд, рад, изгарање, одрицање, радовање, сумњање, веровање.