Град Врање се налази у Врањскоj котлини, на Врањскоj реци, недалеко од њеног ушћа у Jужну Мораву. Први се пут спомиње 1093. године, а у састав српске државе ушао jе 1207. године.

Турци су га освоjили 1455. У турско доба био jе раскрсница путева из Србиjе према Македониjи и Бугарскоj, важно место на моравско-вардарском путу, познат по производњи оружjа и железничких предмета. Године 1878. ослобођен jе од Турака.

Врање jе родно место Боре Станковића, Оца Јустина Поповића, Јована Хаџивасиљевића, Милана Влајинца, Ђорђа Тасића, Хаџи Тодора - Димитријевића, Димитрија Јовчића. Након Другог светског рата индустриjско jе средиште, са фабрикама обуће, текстила, металургиjе и покућства.

Средњи век:

• Марково Кале, остаци средњовековног утврђења, на античким темељима. Претпоставља се да га jе подигао византиjски цар Jустиан I у VI веку. (Северно од Врања, 3 - 4 км).
• Црква Св. Николе (XIV век), задужбина браће Балшића. Цар Душан jу jе између 1343. и 1345. са Врањем, приложио Хиландару. (Улица Jосифа Панчића).
• Црква Св. Петке (Крстата Џамиjа), познатиjа као крстата џамиjа. Ставивши на врх минарета крст и полумесец, Турци су намеравали да тако измире две религиjе. (Улица Црногорска)
• Црква Успења Пресвете Богородице у Собини, датира из средњовековне српске државе. Турци су jе срушили, али jе обновљена 1820. (Улица Хаџи Томина).

Период под Турцима:

• Хамам (или 'Амам), jе старо турско купатило, саграђено краjем XVII века. Књижевник Бора Станковић га често помиње у своjим делима. (Улица Краља Милана)
• Пашин конак и Харемлук jе саградио моћни Раиф-бег Џинић 1765. год. У првоj згради (Народни Музеj) био jе селамук за боравак мушкараца, а у другоj (пословни центар СИМПО) харемлук за пашине жене. (Улица Краља Стефана Првовенчаног)
• Саборни храм Св. Тројице - иницијатива и прикупљање прилога за изградњу цркве Свете Тројице почели су 1837. године. Према  ахривским изворима ферман за грађење цркве Врање је добило 1843. године од турског султана Абдул Меџида. Међутим, те године дошло је до велике албанске побуне у којој је страдало Врање, па и сам храм, који је тада срушен. Тек након 15 година, 1858. године поново је почела изградња Саборне цркве. Већ годину дана касније, 1859. године  црква Свете Тројице је завршена захваљујући, пре свега,  прилозима Врањанаца. ( Улица Ивана Милутиновића 26).
• Чесма Ђеренка, jош jедна успомена на несрећну љубав између Турчина и српске девоjке. Легенда каже да су jе Турци подигли као споменик свом омиљеном Ђерделезу, коjи ниjе успео да освоjи срце лепе црнооке Српкиње.
• Бели мост (XIX век) jе подигнут 1844. године. Зову га и „мост љубави", jер jе, по легенди, подигнут у помен несрећне љубави Туркиње Аjше и српског пастира Стоjана. (Улица девет Jуговића)
• Шарена чесма, некада се у центру града налазила чесма коjа jе опевана у jедноj врањскоj песми, давно jе срушена, а обновљена jе деведесетих, али jе веома запуштена.

После ослобођења од Турака:

• Зграда Начелства округа Врањског,  jедна од наjлепших зграда свога стила и свакако наjлепша зграда у граду. Рушили су jе два пута бугарски окупатори и поново jе грађена. Данас представља један од симбола Града.
• Споменик ослободиоцима Врања (Чика Мита), подигнут непосредно пред Маjски преврат 1903. године. Рад jе великог ваjара Симеона Роксандића, али иако без руке и пушке, поносно ломи турски барjак под ногама.

Споменици, бисте, спомен плоче и спомен чесме:

• Споменик жртвама бугарског окупатора
• Спомен костурница из I Светског рата
• Споменик Револуциjи
• Споменик Борисаву Станковићу у Градском парку
• Споменик Бакиjи Бакићу у Горњоj чаршиjи
• Биста оца Jустина Поповића у Градском парку
• Биста Ђорђу Тасићу у Градском парку
• Биста др Фрањи Копши у Градском парку
• Спомен плоча Ђорђу Тасићу на згради Окружног Суда
• Спомен плоча Карађорђу
• Спомен плоча воjводи Петру Боjовићу
• Спомен плоча генералу Дражи Михаиловићу